Pitanja moje svakodnevnice
- Ko sam ja?
- Ko zelim da budem?
- Da li sam na pravom putu da postanem ono o cemu sanjam?
- Da li to o cemu sanjam zaista zelim da postanem?
- Da li treba da se borim za ono sto mislim da zelim ili treba da se prepustim?
- Da li ja imam svrhu i ako imam koja je moja svrha?
- Da li je normalno biti potpuno izgubljen u godinama kada bi vec trebalo da si na vrhuncu bar nekog aspekta u tvom zivotu?
- Da li sam jedina na ovom svetu koja razmislja o svemu ovome?
- Da li postoji jos izgubljenih dusa tamo negde koje samo zele da pronadju smisao svog postojanja?
Moj zivotni put...
ONO STO NE ZELIMO RECI NA GLAS…
Vec duze vreme gledam emisije,citam knjige i pokusavam da nadjem nacin da pomognem sebi, ne bi li izasla iz ovog kosmara u svojoj glavi.
Krivim sebe,krivim druge i zivim u kompletnom rasulu ceo svoj zivot.
Plasim se da ostanem sama sa svojim mislima,plasim se sta ce da ispliva Jako im se posvetim dovoljno i onda uvek nekako nadjem nacin da pomognem od njih.
Jos kao dete sam pokazivala da imam nesto da ispricam i da imam potrebu samo da me neko cuje,razume i potapse me po rameau i kaze bice sve ok ali stim da nisam dobijala to sto sam zelela,situacija sa nom je postajala sve gora.
Kada sam imala 4 godine bila sam umiljato dete,ne mogu da kazem da sam bila san svakog roditelja ali sam bila draga,slatka i umiljata dok se vec sa 12 godina sve promenilo.
U meni se sve promenilo,moje misli su postale mracne i samoubilacke,htela sam da povredim I sebe i druge. Mrzela sam sve sto jesam i postala sam mnogo zavidna.
Sav svor bes sam iskaljivala na zivotinjama koje smo tada imali,secam se da sam ih tukla kada niko nije gledao. Iskaljivala sam bes na svojoj sestri jer sam izazivala tuce sa njom,sa majkom jer sam i nju provocirala sa pricama i sa delima u kojima sam pokusala da se ubijem.
Deca u skoli me nisu volela,nisam volela ni ja nie. Tukli su me i ismejavali.
Moj otac nije bio tu,za vreme bombardovanja smo ga se konacno oslobodili,bio je mnogo agresivan sa mamom i sestrom a mene je samo koristio da bi napakostio njima dvema.
Pokusavala sam da prizovem pomoc ali nije dolazila,svi su mi govorili da sam razmzena. Moja glava je bila u haosu,zajedno sa mojim mislima.
Imala sam osecaj da je ceo evet protiv mene,sve se u njemu raspadalo.
Nisam zelela da zilim,jednostavno nije imalo smisla.
Kada sam imala 10 godina ili tako nesto sam iscenirala da imam upalu slepog creva,ne bi li me operisali i ne bi li umrla na tom stolu ali jesu me operisali Ali sam I prezivela sto mi je sada drago…
U srednjoj skoli sam postala huligan,pocela sam da pusim,pijem,povremeno koristim travu,tukla sam se i nasla sam prvog ozbiljnog decka koji je naravno bio slican meni,prodavao je drogu i bio je navijac… Mnogo opasna faca,sa njim sa bila skoro do svoje 18-te,redovno me je tukao sto naravno nikome nisam rekla,mnogo smo se svadjali… Uz njega sam naglo odrasla jer je sada on bio taj koji treba pomoc tako da sam zanemarila sebe i svoje vreme posvetila njemu. Pokusao je da se ubije par puta,bio je u zatvoru,dolazio prebijen kuci i na kraju kad smo raskinuli u dogovoru sa njegovom majkom poslali smo ga u manastir na lecenje… Danas je super,ima devojku i treba da se zeni,srecna sam zbog njega.
Moja srednja skola je bila jako losa za mene i po mene,nekako sam imala osecaj konstatne izgubljenosti,nista me nije ispunjavalo… Sve mi je bilo bezveze i dosadno…
Kada sam imala 17 godina zajedno sa tim momkom,bratom i jos nekim prijateljima sam imala tezak udes u kojem sam polomila obe noge i bila sam na stakama i po bolnicama oko godinu dana,pravi pakao i tu sam pokusala par puta da izvrsim samoubistvo ali nije upalilo… Tako da sam odlucila da cutim o svemu sto osecam i samo sacekam da ozdravim,ovde moram da priznam da mi nije bilo tog momka nikada ne bih prohodala,on je zasluzan za moje nove korake posle tog udesa… Jeste spavao u medjuvremenu sa moje dve bliske drugarice ali van toga mi je fizicki zaista pomogao.
Nakon svega toga sam krenula stranputicom ali potpunom,postala sam sebi jos od manje vaznosti ako je to moguce…
Pila sam svaki dan,menjala muskarce,svima sam bila pristupacna i nisam imala jedan jebeni cilj u zivotu sem da zivim od danas za sutra u nadi da se jedan dan necu probuditi.
Onda sam upoznala sledeceg momma sa kojim sam bila dve godine,sa njim nije moglo biti gore… Msm bilo je slicno kao sa prvim ali nije bilo droge bar u prvoj godini,tukli smo se i svadjali… Mrzeli smo jedno drugo i kao takvi bili smo savrseni da unistimo jedno drugo,sve sam oko sebe izgubila,porodicu,prijatelje,sve… I onda nakon dve godine me je probudila jedna njegova recenica “ Nikada od tebe nista nece postati”
Ostavila sam ga…
.... Ako zelite da cujete nastavak ove price,pisite mi u komentar... Nisam sigurna da li nekog zanima pa nisam htela da davim do kraja... Ako kraj uopste postoji :)
Za mog oca
Dozvoljavam ti da odes u zaborav,
Otpustam secanje na tebe,dozvoljavam ti da isceznes i nestanes iz mojih misli.
Dovoljno dugo si bio tu,previse neprospavanih noci,dugih i napornih razgovora u mojoj glavi.
Biranja pravih reci,ponekad cak i svadjanja sa tobom i onda grize savesti sto ti se uopste ne javljam.
Bila sam mnogo hrabra dok sam sve te ratove i mirove vodila u svojoj glavi ali svaki put kada je trebalo da se suocim sa tobom oci u oci ja bih zanemela i opet se osecala kao najveca kukavica jer nisam smela,ne bih se usudila da ti predocim kako se osecam vezano za tebe.
Neke ljude treba samo pustiti i otpustiti.
Videla sam te uzivo i zelela sam sve da ti kazem ali opet sam zanemela i precutala sve i tako sam shvatila da je vreme da krenem dalje.
Ne znam da li bi me razumeo ili ne bi,ne znam da li bi posle svega sto sam zelela da ti kazem bi me zagrlio ili bi samo ostao tako hladan i nepristupacan.
U mojoj porodici oduvek vazi pravilo da svoja osecanja cuvas strogo za sebe i mislim da zbog toga i vazimo za veoma hladne i daleke ljude,emotivno hendikepirane.
Vidim po mojoj sestri,majci,tebi isto.Ja sam takva takodje ali nekako sam shvatila da nije vredno,nije vredno biti hladan i nepristupacan. Zelim da volim,zelim da volim prvenstveno sebe i onda ljude koje treba voleti. Za mojih 30 godina ja nisam imala ljubav,nisam osetila iskrenu ljubav,vec sam u svim muskarcima trazila tebe i isterivala pravdu sa tobom,zato moje veze jesu dramaticne,haoticne i teske. Svaki muskrac me je napustio jer je mislio da sam luda,mozda i jesam bila ali vreme je za lecenje.
Pustam te sada da odes i zelim da znas da te volim i da cu te uvek voleti.
Otac si mi,ti si me napravio,osakatio si moje detinjstvo a ja sam izabrala da osakatim svoje tinejdzerske dane i sve dane do sada jer sam zelela tebi da se svetim.
Dosta je bilo. Stavljam tacku na moj bes ka tebi,na sav moj bol i razocarenje. Odlazi,idi sto dalje od mojih snova,secanja. Ja zapocinjem novi zivot,pun blagostanja,srece,ljubavi i osmeha.
Gradim ljubav prema sebi i tamo nema mesta za nemire.
Tvoja mladja cerka
Za mog oca
Dozvoljavam ti da odes u zaborav,
Otpustam secanje na tebe,dozvoljavam ti da isceznes i nestanes iz mojih misli.
Dovoljno dugo si bio tu,previse neprospavanih noci,dugih i napornih razgovora u mojoj glavi.
Biranja pravih reci,ponekad cak i svadjanja sa tobom i onda grize savesti sto ti se uopste ne javljam.
Bila sam mnogo hrabra dok sam sve te ratove i mirove vodila u svojoj glavi ali svaki put kada je trebalo da se suocim sa tobom oci u oci ja bih zanemela i opet se osecala kao najveca kukavica jer nisam smela,ne bih se usudila da ti predocim kako se osecam vezano za tebe.
Neke ljude treba samo pustiti i otpustiti.
Videla sam te uzivo i zelela sam sve da ti kazem ali opet sam zanemela i precutala sve i tako sam shvatila da je vreme da krenem dalje.
Ne znam da li bi me razumeo ili ne bi,ne znam da li bi posle svega sto sam zelela da ti kazem bi me zagrlio ili bi samo ostao tako hladan i nepristupacan.
U mojoj porodici oduvek vazi pravilo da svoja osecanja cuvas strogo za sebe i mislim da zbog toga i vazimo za veoma hladne i daleke ljude,emotivno hendikepirane.
Vidim po mojoj sestri,majci,tebi isto.Ja sam takva takodje ali nekako sam shvatila da nije vredno,nije vredno biti hladan i nepristupacan. Zelim da volim,zelim da volim prvenstveno sebe i onda ljude koje treba voleti. Za mojih 30 godina ja nisam imala ljubav,nisam osetila iskrenu ljubav,vec sam u svim muskarcima trazila tebe i isterivala pravdu sa tobom,zato moje veze jesu dramaticne,haoticne i teske. Svaki muskrac me je napustio jer je mislio da sam luda,mozda i jesam bila ali vreme je za lecenje.
Pustam te sada da odes i zelim da znas da te volim i da cu te uvek voleti.
Otac si mi,ti si me napravio,osakatio si moje detinjstvo a ja sam izabrala da osakatim svoje tinejdzerske dane i sve dane do sada jer sam zelela tebi da se svetim.
Dosta je bilo. Stavljam tacku na moj bes ka tebi,na sav moj bol i razocarenje. Odlazi,idi sto dalje od mojih snova,secanja. Ja zapocinjem novi zivot,pun blagostanja,srece,ljubavi i osmeha.
Gradim ljubav prema sebi i tamo nema mesta za nemire.
Tvoja mladja cerka
Zahvalnost
Izgubljena u vremenu,prostoru,rastrojena,puna besa,puna nerazumevanja prema sebi i drugima. Osecaj krivice,osecaj da sam zrtva zivota i da je moja namena da budem meta svega loseg sto se desava u svetu. Moj zivot se sveo na to da budem sluga svemu sto me ne sluzi i da svaki pokusaj univerzuma i boga da mi pomognu gledam kao podsmeh i ne shvatajuci koliko sama sebi cinim lose koracala sam kroz zivot skoro 30 godina.
Mladi buntovnik,neshvaceno jagnje,crna ovca,nesrecnica i zrtva sve sam bila.
Zivot je okrutan,sve je protiv mene,ja nemam srece,ja nemam ljubav i uspeh,glupa sam,nesposobna... Sve su to bile reci i misli koje su svaki dan izlazile iz mojih usta i prolazile kroz moju glavu.
Zivela sam promasen zivot,sa cvrsto zatvorenim ocima,spavala sam...Sada verujem da me je celo to iskustvo dovelo ovde gde sam danas. Dovelo me je u ovaj mir i spokoj,vratilo mi je veru u mene i zivot,zivim ljubav,stabilnost i prosvetljena sam i znate sta,sve to zahvaljujuci samo meni.
Danas sam jaka i veoma budna osoba koja zivi svoj zivot,koja je okrenuta sebi i ljudima koji mi donose mir i spokoj. Osecam ogromnu zahvalnost ka zivotu,univerzumu i bogu sto se danas budim samo sa jednom misli a to je " Milice sta mogu danas da ucinim da bi ti bila srecna?" i onda cinim sve da sebe usrecim... Zahvalna sam na vazduhu koji disem,na suncu koje me ujutro budi,na ovom divnom caju koji mi daje vitalnost,zahvalna sam svom srcu sto kuca ritmicno i pokazuje mi koliko je puno ljubavi,zahvalna sam na svakom novom danu i mogucnosti da kroz taj novi dan budem jos bolje ja.
Zahvalnost
Izgubljena u vremenu,prostoru,rastrojena,puna besa,puna nerazumevanja prema sebi i drugima. Osecaj krivice,osecaj da sam zrtva zivota i da je moja namena da budem meta svega loseg sto se desava u svetu. Moj zivot se sveo na to da budem sluga svemu sto me ne sluzi i da svaki pokusaj univerzuma i boga da mi pomognu gledam kao podsmeh i ne shvatajuci koliko sama sebi cinim lose koracala sam kroz zivot skoro 30 godina.
Mladi buntovnik,neshvaceno jagnje,crna ovca,nesrecnica i zrtva sve sam bila.
Zivot je okrutan,sve je protiv mene,ja nemam srece,ja nemam ljubav i uspeh,glupa sam,nesposobna... Sve su to bile reci i misli koje su svaki dan izlazile iz mojih usta i prolazile kroz moju glavu.
Zivela sam promasen zivot,sa cvrsto zatvorenim ocima,spavala sam...Sada verujem da me je celo to iskustvo dovelo ovde gde sam danas. Dovelo me je u ovaj mir i spokoj,vratilo mi je veru u mene i zivot,zivim ljubav,stabilnost i prosvetljena sam i znate sta,sve to zahvaljujuci samo meni.
Danas sam jaka i veoma budna osoba koja zivi svoj zivot,koja je okrenuta sebi i ljudima koji mi donose mir i spokoj. Osecam ogromnu zahvalnost ka zivotu,univerzumu i bogu sto se danas budim samo sa jednom misli a to je " Milice sta mogu danas da ucinim da bi ti bila srecna?" i onda cinim sve da sebe usrecim... Zahvalna sam na vazduhu koji disem,na suncu koje me ujutro budi,na ovom divnom caju koji mi daje vitalnost,zahvalna sam svom srcu sto kuca ritmicno i pokazuje mi koliko je puno ljubavi,zahvalna sam na svakom novom danu i mogucnosti da kroz taj novi dan budem jos bolje ja.
Zahvalnost
Izgubljena u vremenu,prostoru,rastrojena,puna besa,puna nerazumevanja prema sebi i drugima. Osecaj krivice,osecaj da sam zrtva zivota i da je moja namena da budem meta svega loseg sto se desava u svetu. Moj zivot se sveo na to da budem sluga svemu sto me ne sluzi i da svaki pokusaj univerzuma i boga da mi pomognu gledam kao podsmeh i ne shvatajuci koliko sama sebi cinim lose koracala sam kroz zivot skoro 30 godina.
Mladi buntovnik,neshvaceno jagnje,crna ovca,nesrecnica i zrtva sve sam bila.
Zivot je okrutan,sve je protiv mene,ja nemam srece,ja nemam ljubav i uspeh,glupa sam,nesposobna... Sve su to bile reci i misli koje su svaki dan izlazile iz mojih usta i prolazile kroz moju glavu.
Zivela sam promasen zivot,sa cvrsto zatvorenim ocima,spavala sam...Sada verujem da me je celo to iskustvo dovelo ovde gde sam danas. Dovelo me je u ovaj mir i spokoj,vratilo mi je veru u mene i zivot,zivim ljubav,stabilnost i prosvetljena sam i znate sta,sve to zahvaljujuci samo meni.
Danas sam jaka i veoma budna osoba koja zivi svoj zivot,koja je okrenuta sebi i ljudima koji mi donose mir i spokoj. Osecam ogromnu zahvalnost ka zivotu,univerzumu i bogu sto se danas budim samo sa jednom misli a to je " Milice sta mogu danas da ucinim da bi ti bila srecna?" i onda cinim sve da sebe usrecim... Zahvalna sam na vazduhu koji disem,na suncu koje me ujutro budi,na ovom divnom caju koji mi daje vitalnost,zahvalna sam svom srcu sto kuca ritmicno i pokazuje mi koliko je puno ljubavi,zahvalna sam na svakom novom danu i mogucnosti da kroz taj novi dan budem jos bolje ja.
Čestitamo
Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.
